Razgovor povodom 130. godišnjice rođenja Ive Andrića: Miljenko Jergović i Michael Martens

Odabrane dijelove iz knjige 'Nesanica' čitat će glumac Livio Badurina.
 
Među njegovim hartijama još se nalazilo nekoliko knjiga, brižljivo odabranih i složenih u fascikle: pesme, dnevnici, beleške. Iz svih je tih rukopisa izbacio sve što bi ga moglo kompromitovati u očima potomstva. Svaki lični trag, svaku privatnu činjenicu, kako bi ostao u očima potomstva što više apstrakcija, što više pisac, a što manje čovek od krvi i mesa. Bilo je u tom njegovom gestu nečeg gorkog i pravičnog: on i jeste proživeo ceo svoj vek u svetu fikcije, u svetu platonskih ideala, a svaki izlet u život bio mu je samo muka i nevolja, nesnalaženje i dosada. Svaka ga je životna odluka, ona izvan sveta čistih ideja, izvan tišine i samoće, samo ranjavala, svaki mu je potez bio promašaj, svaki susret s ljudima poraz, svaki uspeh nova nevolja; kao što je izbacio iz njih i tuđa imena, svu tu efemernost koja može samo da okalja njegovo ime.
 
- Danilo Kiš
 
Ovo izdanje „Nesanice“ donosi prošireni izbor Andrićevih zapisa, a odredio ga je i priredio Michael Martens, istaknuti poznavatelj Andrićeva života i književnog opusa, autor njegove biografije „Vatra u vatri“ te knjige „San o Jugoslaviji“.
 
„Andrićev jedinstveni dnevnik insomnije bilježi što se sve zbiva u čovjeku u gluhim noćnim satima kada san ne dolazi na oči. Nesanica je prikazana kao posebno psihološko stanje koje se razlikuje i od spavanja i od snivanja i od potpune budnosti. Ono je „negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika, oba podjednako blizu i daleko“.
- Krešimir Nemec
 
Iz knjige:

 „I kad bi u ovakvim noćima čovek mogao bar za trenutak ostati sam, nemih usta, sklopljenih očiju; zapečaćenih ušiju, opuštenih mišića, u tami. Ali ne. Nikakav vašar, nijedna crkva; nijedno pozorište nisu tako živi i mnogoljudni kao ti mračni sati u kojima bi trebalo spavati. Tu vrvi i gamiže ceo jedan narod, pod oštrom svetlošću savesti i sećanja. Jedni prolaze, neumoljivo polagano, i ja se sećam da sam davno primetio kako se nesrećnim ljudima ne žuri. Ide, ali ne odmiče beskrajna povorka onih koje sam uvredio; prezreo, kojima sam bez prava i potrebe učinio nažao ili kojima nisam učinio dobro kad sam mogao i morao: Neki još nose u ruci pismo na koje im nisam odgovorio. Oni koje sam obmanuo i izneverio od straha, iz nižih obzira ili zbog svoje gordosti ili udobnosti ne kazuju ništa ni rečima ni pokretom, ali im sa lica ne slazi jedan osmejak; tih i lelujav, kao maska od svetlosti, strašni osmejak od kojeg njima nije lakše, a moja muka biva veća.“

- Ivo Andrić, Nesanica
 
Potražite knjigu "Nesanica" na ljevak.hr.