Nikoline Sfinge doista su progledale. Čim su otvorile oči i shvatile situaciju, odlučile su pobjeći, prekinuti svoju tisućljetnu statičnost i otisnuti se u nepoznato, jedna za drugom, u začudnom krdu. Njihov odlazak možda je zadnja zagonetka koju su ostavile u amanet. Možda, jer s njima se nikad ne zna, a konačna nam istina ionako stalno klizi iz dohvata.
Došle su iz Egipta, pojašnjava kipar, i trebale bi biti dobroćudne. Ako im nije dosadilo i to, pa su odlučile do kraja prekinuti mitološke zadatosti. Čini mi se da jesu. Poručuju nam - Ne znam za vas, al ja idem; Bolje pola nego mrtav. Dosadila im je opterećenost očekivanim izgledom. Sačuvana je mačkolika gipkost, potreba za rastezanjem, no nećemo ovdje više pronaći egzotičnost i gizdavost faraonskih predaka. U rastočenosti njihove površinske opne zadržan je tek pokret, energija, suština fizičke pojavnosti, oljuštena od prepoznatljivih detalja koji su nekoć resili i određivali fizionomiju.
Osim toga, Nikola svoju ironiju nikada ne usidruje u doslovnosti. Mitu je, dakle, suprotstavljen britki humor. Autor, kao i uvijek, subverzivno obrće paradigmu. Sfinge se sustežu od svoje uobičajene statične uloge čuvarica, a gube i erotski potencijal, koji je bio prisutan u razdoblju simbolizma.
Barbara Vujanović, iz predgovora kataloga izložbe
